Let It Go

Završava se još jedan dan. Mogao je biti drugačiji bar za jedan minut sreće. Ostao je naporan i dosadan kao i svaki prethodni.

Znam da sreću čine male stvari, ali meni su toliko sitne da ih ne vidim. Shvatila sam da mi je potrebna veća dioptrija… I da treba da se opustim.

Treba  da razmislim o:

PERFEKCIONIZMU

Budimo realni za trenutak, mnogo vremena i snage se troši na njega. Trudiću se da energiju iskoristim na što bolji i produktivniji način.

Recimo, umesto da se zamaram razmišljanjem zašto svet nije po mojim očekivanjima, mogla bih izaći napolje u šetnju sa nekim. To bi pomoglo mojoj sklonosti da analiziram ličnosti i njihove savršenosti (mane), ako se već time toliko bavim. Postoji i druga opcija, da samo pustim da stvari budu kakve jesu. Ponudiću pomoć ako vidim i osećam da treba.

Ljude ne mogu da promenim, ali zato uvek mogu da radim na sopstvenom napretku.

GREŠKAMA

Ko radi taj i greši. Neću sebe smatrati nesposobnom i/ili glupom ako napravim pogrešan korak. Razmisliću i gledati da ga ponovo ne napravim. Idemo dalje, vreme još uvek ne možemo da vratimo… Mada bi bilo zabavno da možemo.

 PROŠLOSTI

Događaji se neće ponoviti na isti način, zato mislim da se ne treba nervirati oko toga. Živimo sada i u ovom trenutku. To je najbitnije. Šta će biti sutra, niko zasigurno ne zna. Znamo šta je bilo, pa imamo iskustvo koje je fleksibilno i upotrebljivo.

Image result for be unique

TUĐIM REČIMA I MIŠLJENJU

Izdvajati se iz grupe  zbog  originalnosti i jedinstvenosti nije loše. Misliti svojom glavom je još bolje. Biti svoj je najbolje, a slepo raditi šta svi misle da treba je glupo. Toliko kapaciteta utrošenog na tuđe zahteve i želje. Bespotrebnog dokazivanja i stvaranja nesigurnosti, zbog straha od osuđivanja i odbacivanja.

Zvuči komplikovano, ali je zapravo jednostavno. Ne kažem da je lako, ali je izvodljivo.

I na kraju dođem do zaključka da nikog nije briga za moju perspektivu. Moj život je moja briga, iako se svi razumeju u sve.

TOKSIČNIM LJUDIMA

Malo mi je svojih problema još mi samo fale tuđi koji su konstantni i vrte se u krug. Okružiti se osobama koje ne prihvataju kritiku i koje slušaju očima nema poentu. Ljudi se često druže iz koristi i zavise jedni od drugih na razne načine. Iz tog razloga ću odabrati dobre saveznike. Na taj način mogu da zadovoljim svoje i njihove potrebe.

Related image

Iskreno se nadam da ću onda živeti srećno i zdravo do kraja života.

Bilo bi dobro.

Tatjana Đokić

Advertisements

Iza maske

Kada neko krene da dira nešto što je tvoje, da te ponižava, dovodi “pojačanje” jer je i sam svestan da nema hrabrosti i suoči se sa tobom oči u oči, ukoliko ga pogledaš pravo u oči, spustiš ton, smiriš svoje bubice – postajes čovek.

Nemoj ništa da govoriš osim istine, ne podržavaj ono što nije dobro.

Zašto me sad boli srce i osećam se loše?  Nije fer ovo što mi se dešava Šta je sa ovim ljudima? Nikad mi neće biti jasno zašto se sada cene samo veštačke stvari i ljudi sa maskama.

75c8efc771126d5683bb85ba197b8122

Skini masku!

Zašto ne bismo skinuli maske, prihvatili naše pravo lice, jer niko nije savršen. Ne mogu da verujem da smo toliko zli jedni prema drugima. Nismo svesni da smo ovde da bi nam bilo lakše a ne da bi još više otežali teško. Vodim se time da ako činim dobro da će mi se dobro i desiti… Ne dešava mi se to dobro, prolazim kroz loš period, kroz pravi pakao. Previše je vruće ovde, premalo prostora za ovu moju dobrotu, toliko zlih ljudi oko mene… Nestajem, gubim se u tami, do svetlosti dolaze oni koji igraju prljavo, koriste zabranjeno, gaze sve, jer im nije bitno koliko će njih biti povređeno.

Ovo je samo prepreka, samo jedna u nizu, biće ih još mnogo. Ako sebe izgubiš zbog drugih nećeš moći da se vratiš, samo ćeš se još više gubiti i nestajati. Odlazićes na mesta gde ne poznaješ nikog, gde ti je sve novo, gde je sve ništa i gde i ako želiš nešto, to ne možeš da dobiješ. Zašto? Zato što je neko drugi u tvom telu, a ti si zaslužan za to, niko drugi. Shvati više!

8597100663_7b912c70f0_b

Ne daj na sebe, pogledaj se u ogledalo i reci sebi šta si obećala kad si bila mala. Kad nisi znala da je sve prljavo, puno straha, laži… Šta onda? Šta kad sve to postane deo tvoje svakodnevice? Krećeš da se boriš za ono što voliš, želiš ono što je deo tebe, na tebi je, da li ce tvoje mala devojčica biti srećna ili ipak devojčica u tami. Ali veruj mi, ukoliko u nekom trenutku padneš na kolena, bude li te bolelo, ustani, znam da boli, da kolena krvare, ali rane će proći.

Znaš li šta neće proći? Neće proći kajanje što nisi iskoristila priliku kad si je dobila. Priliku nećeš dobiti svaki dan, možda je nećeš dobiti svaki dan, možda je nećeš ni dobiti, ali bitno je da znaš da je iskoristiš. Glupo je to što sam rekla, naravno da ćete se pitati: “Kako ja da znam da sam dobila priliku?”.

Odgovor je vrlo jednostavan ako se ti vodiš srcem ništa ti neće biti prepreka, znaćeš kad dođe prilika!

Sofija Veljović

Osmeh

bfcbea6365fcd2e44d48acfb6afecd20

Autorka ove kratke priče je Aleksandra Janković, učenica druge godine srednje škole, koja trenutno boravi u Domu učenika srednje PTT škole.

Ima taj čudan sjaj u njenim očima koji je zagonetan koliko i ona sama. Ljudi su veoma slični a opet tako različiti.

Sedela je sama u uglu tog malog lokala. Činila se tako otuđena od sveta, kao da joj niko nije imao pristup.

Njeno krhko, mršavo telo govorilo je da ima neki problem. Dugo ga čuva u sebi, verujem.

Prelepa duga garava kosa igrala se na njenim leđima. 

Kafa koja se već ohladila gledala je u nju zadivljeno kao i ja. Cigareta koja je dotakla pune, ružičaste usne bila je njen prijatelj, ali i neprijatelj u isto vreme.

Uplašen pogled vrištao je iz nje. Nešto je muči. Nije osoba koja dozvoljava da joj bilo ko bude bliže srcu.

To veliko srce neko je izlomio na sitne delove.

Ko je mogao da je povredi? Razmišljam dok pokušavam da pročitam svaki pokret tog zgodnog tela. 

Zar tako jaku devojku može neko da povredi? 

Gledala je daleko kroz prozor. Pažnju joj je privukla neobična poruka na telefonu. Blagi osmeh delovao je kao da joj je laknulo. Nije to ona  prgava devojčica koju je mučila neka zver u mislima. 

Popravilo joj se raspoloženje, vidno. Hvala Bogu i tom nekom koji joj je izmamio osmeh na lice. Zahvaljujem mu se mnogo.

Lepa je dok se smeši. Ceo svet je stao u tom trenu da upije njen osmeh sa onih divnih usana.

Radosno je krenula ka šanku. Konobar je bio srećan zbog nje, činilo mi se. Ostavila mu je bakšiš i veselo izašla. Kada je hodala kao da je letela.Koraci njeni su odmereni, sitni i radosni. Ta mala stopala su srećna. Asfalt se milovao sa njenim cipelama.

Razmišnjao sam dugo. Želeo sam da je upoznam, da je čuvam i ne dopustim nikome da skine taj veličanstveni osmeh sa bledog lica.

Dolazio sam svakodnevno u taj zavučeni, mirni kafić samo da je ugledam ponovo. Da osetim toplinu oko srca koju mi je pružila onda.

Nije se pojavila posle tog divnog dana. Nije ni progovorila a postala mi je draga.

Toliku magiju iz ljudi nikada nisam izvukao. Nikada je nisam osetio pre nje. Zahvalan sam joj na tome.

Možda se nekada sretnemo i kažem joj kakvu čaroliju stvara.

Aleksandra Janković

Sedam godina kasnije, od srca

Autorka ovog teksta Slobodanka Lazić, u Domu PTT je boravila od 2006-2010. godine. Diplomirala  je psihologiju, a trenutno se posvetila pružanju psihološke podrške devojkama i ženama i promovisanju njihovih prava.


Dragi mladi ljudi,

Prvi put pišem konkretno i ciljano za jednu starosnu grupu i moram priznati, teško mi je, mada nije bilo tako davno kada sam i ja bila u vašoj koži. Kao neko ko je već prošao kroz sve kroz šta vi sada prolazite, mogu da vam dam samo jedan provereno dobar savet i mnogo ličnih preporuka.

Morate biti svoji!

wpid-be_different-wallpaper-10435403

Bez obzira na školu, dom, roditelje, vaspitače, društvo – morate biti svoji. Vaš zadatak nije da budete lepši od…, bolji od…, pametniji od…, uspešniji od… Vaš zadatak je samo i isključivo da budete vi. Vi – onakvi kakvi jeste. Slušajte sebe. Bavite se onim što vama prija. Recimo, u modi je tenis, ali možda vi više volite ples. Bavite se plesom onda. To je za vas. Razumete me, zar ne? Šminkajte se ili se nemojte šminkati. Nosite uzanu ili široku garderobu. Slušajte pank, rok ili narodnjake. Čitajte knjige ili gledajte filmove. Bavite se ili se nemojte baviti sportom (mada svakom toplo preporučujem makar pola sata šetnje dnevno – da biste bili zdravi, snažni i u dobroj formi nije potrebno da budete Novak Đoković).

Budite svoji. Budite različiti. Furajte svoj stil. Sopstveni stil razmišljanja, ponašanja, odevanja. Znam da može biti teško, posebno u uzrastu u kojem ste sada, ali verujte, za 5, 6 ili više godina, vredeće vam i bićete ponosni na sebe. Najgore što sada možete uraditi je da budete “kao neko drugi”, iako to nekada deluje primamljivo, a sada je definitivno lakše. Nemojte ići linijom manjeg otpora. Borite se za sebe. Ne znam za vas, ali ja sam uvek volela izazove. Volela sam kada je malo teže, onda je ponos veći kada uspem u zacrtanom.

U redu je 🙂

Što se tiče preporuka, koje su potpuno lične i subjektivne, samo ću prekucati sve ono što bih sebi rekla da ponovo imam 15-19 godina (nešto od toga sam sebi govorila i tada, pa mi je jako slatko kada se setim).

U redu je. Svet neće stati zbog loše ocene. I dalje ste vredni i pametni mladi ljudi.

Učite za sebe, ne za ocenu. Bićete ponosni na sebe, a puni znanja kada izađete iz srednje škole.

Veza je pukla? U redu je. Stvarno će biti još mladića i devojka i mnoooogooo puta ćete se zaljubljivati. 

1

Navikavanje na internat može biti teško na početku, ali kako često kažem, to je jedna životna škola za koju ne dobijate ocenu ili diplomu, ali nepogrešivo znate da li ste prošli ili pali.

Prođite kroz što više sekcija i aktivnosti u domu. Makar jednom. Da vidite šta se to sve nudi. Učestvujte na svakoj manifestaciji u domu. Neverovatan je osećaj kada sa distance od nekoliko godina, ponovo pogledate “Male maturante” i vidite koliko ste u stvari bili savršena deca.

Srednja tehnička PTT škola jeste dobra. Nudi mnogo toga: opštu kulturu, stručna znanja i dobru osnovu za upis na strukovne škole i fakultete, za one koji imaju takve želje. Iskoristite to.

Iskoristite Beograd. Šetajte. Šetajte uveče. Šetajte vikendima. Možete se izgubiti i to je sjajno. Jedna od mojih najboljih drugarica danas, nekad je bila cimerka sa kojom sam se grozno slagala. Od starta smo čuvale jedna drugoj leđa, a jednom prilikom smo omašile Hram Svetog Save.  Eto, napisah i preživeh. I to se dešava. U redu je. 

Poštujte cimere/ke

Iskustvo života sa još 3, 4, 5 ljudi potpuno različitih naravi, prethodnih iskustava, vrednosnog sistema i navika je nezamenljivo iskustvo. Sada niste i ne možete biti svesni toga, ali vrlo brzo po izlasku iz doma uvidećete o čemu pričam. Vaši cimeri i cimerke su vam učitelji i učenici, dok ste vi njima istovremeno isto to. Moje cimerke su uz mene (nadam se) naučile da je odlično raditi vežbe, trčati svaki dan i koliko su žene jake. Ja sam uz njih naučila da je Zdravko Čolić super, da ne moram uvek biti u pravu, niti najglasnija i da je u redu pokazati emocije. Na koncu, ukoliko su od mene naučile makar petinu onoga što sam ja od njih, srećna sam.

revija-182
Ovo su  bile moje cimerke iz 210 , a ja sam prva s leve strane.

Moja soba 210

Da bih vam dočarala o čemu pričam, ukratko ću vam opisati moju sobu. Moja soba je bila 210. Tako da ako imate orman (ako ih nisu menjali, a nadam se da jesu) na kome piše Bokica, to bih bila ja.  Bilo nas je 6. Ne znam po kom sistemu su nas sastavili, ali nas 5 je prethodno imalo, kako bih rekla, u najmanju ruku ozbiljnu porodičnu/životnu dramu. Kao šlag na tortu došla je 6 – sva u roze. Roze pantalonice, roze kaputić, roze baletanke i roze telefon na preklapanje. Kakav smo miks bile. Ne znam koliko smo bile dobra kombinacija, ali jedno mogu da tvrdim, nije bilo glasnije sobe – ni kada smo se smejale, ni kada smo se svađale. Svaka se sa svakom svađala, posebno u prvoj godini i to je u redu.

Danas, toliko godina kasnije…  Jedna od nas se udala i zvala me na svadbu. Druga je poslala poruku na fejsbuku sa ciljem da se izvini za sve momente kada nije bila fer. Trećoj je umro tata, ja sam se javila njoj. Značilo joj je što tamo neka cimerka iz doma pomisli na nju. Četvrta, moja Marija, često se javlja, dolazi kod mene i ja idem kod nje (to je jedno od onih prijateljstava koje traju i traju). Peta, koja je sa mnom činila ubedljivo najgoru kombinaciju, javila mi se 6 godina posle izlaska iz doma, kada je nastupala u mom rodnom gradu. Mislite o tome. Možete se svađati sa cimerima i cimerkama, ali uvek povedite računa da budete ljudi.

One/oni su vam tu umesto porodice i biće vam puno srce kada ih se jednog dana setite.

I da vas ne bih više gnjavila… Svima vama koji ste već duže u domu, samo nastavite tako. Onima koji su u septembru tek krenuli i onima koji će tek doći – srećno!

Slobodanka Lazić