Pred vama su dve stranice iz dnevnika učenika koji boravi u internatu. Kao što možete da vidite, za tri godine mnogo toga se promenilo…

18. novembar 2013

Napokon sam! Budim se u poluhladnoj, četvorokrevetnoj sobi i osećam se kao da sam napušten. Cimeri su mi kod kuće, a ja sam ostao u internatu. Sam u četiri zida razmišljam o današnjim obavezama.

Treba da odem na doručak, raspremim sobu do pola osam, da mi jutarnja kontrola ne bi dala najgoru ocenu za sobu i ne pošalje me pred disciplinsku komisiju zbog jednog od mnogobrojnih nedozvoljenih prekršaja, učim u vreme obaveznog učenja od osam do jedanaest, pa na ručak od pola 12, u školu posle ručka, a iz škole na večeru i na kraju na spavanje do jedanaest. Još jedan monotoni dan.

Napolju sija sunce, ali ono me ne greje. Sve boje jeseni, crvena, zelena i žuta mi izgledaju kao da nemaju život, da su sive. Porodica i pravi prijatelj su mi kilometrima daleko, jedine osobe kojima je stalo do mene. Zašto sam tako usamljen? Da li sam ja zaista jedna jaka, pomalo drska, nasmejana i samouverena ličnost ili sam samo mnogo puta bio povređen pa ne želim da se to ponovi. Kroz glavu mi odzvanjaju reči drugarice Vanje: “Ljudi su prolazni u životu, zato se ja ne vezujem za njih i ne verujem im mnogo.” Vodim se tim rečima, glumim da mi nije teško jer ovde nikome nije stalo do mojih osećanja.

Ustajem iz kreveta, obavljam dnevni ritual i počinjem da peglam sebi majicu i pantalone. Nekada mi je mama peglala i prala stvari, sada to radim sam. Mama nije sada pored mene da mi danonoćno daje savete, da joj prepričavam dnevne dogodovštine, a ona kritkuje ako sam nešto pogrešno učinio ili rekao. Kada se čujem sa njom, kaže mi kako sam jak i da mogu sve probleme sam da rešim i da mi je to potrebno kako bih se osamostalio. Dragi dnevniče, to bi bilo sve, pisaću ti ako nešto bude zanimljivo danas, mada sumnjam.

17. novembar 2016.

img_4734

Ustao sam u dvadeset pet do 8 i shvatio da smo moji cimeri i ja prespavali doručak. Izleteo sam brzinom struje iz sobe na hodnik i video da je kontrola stigla na naš sprat. Ušao sam u sobu, podigao roletne i počeo da budim cimere tako što sam viknuo: „Ustajte, Ana je u kontroli, daće nam neurednu!’’ Skočili su iz kreveta. Pošto su kreveti na sprat, Bata Jonga, koji spava na donjem krevetu, udario je glavom o gornji krevet. Počeli smo da se smejemo, zatim nas je Roki prekinuo i rekao da treba soba da se rasprema. Skockali smo sobu za manje od 4 minuta. Ana je ušla i zamerila nam što soba nije usisana, ali nam nije dala neurednu nego srednju ocenu – urednu. Kada je izašla, Vasa je počeo da imitira njen specifičan hod i unosio nam se u lice kao ona dok priča, a zatim je svako od nas pokušavao da nadmaši Vasin „talenat“.

Skupili smo svu sitninu i otišli da kupimo hleb koji smo posle jeli sa džemom od kajsija koji sam doneo od kuće za hitne slučajeve. Sreća je bila na našoj strani ovog petka jer niko od nas četvorice nije imao prvi čas pa nismo kasnili. Krenuli smo u školu, a Vanja nas je čekala ispred ulaznih vrata. Zagrlila me je i pitala zašto je morala toliko dugo da nas čeka, objasnili smo joj šta se dogodilo, ona se nasmejala i zavitlavala nas kako smo neodgovorni i toliko smotani da smo i alarme zaboravili da uključimo. Smejali smo se ceo put do škole. Ponovo su mi prošle Vanjine reči kroz glavu i shvatio sam da nije hladna kao što se predstavljala, da je to govorila samo kako bi se zaštitila i prikrila svoju slabost i emocije, kao što smo svi radili na početku.

Nakon škole smo se vratili u internat, svako je otišao na određenu sekciju ili trening. Vanja, buduća zaštitnica žena u Srbiji, na parlament, Roki, budući bokser, i Jonga , naš kik-bokser, na trening, novinar Vasa na novinarsku sekciju, a ja na glumu.

Današlji dan mi se završio tako što me je Vanja nazvala na fiksni telefon dok sam gledao neko muzičko takmičenje na televiziji. Pričala mi je o tome koliko se silovanja nad ženama dogodilo protekle godine. Bio sam primoran da se priključim razgovoru i da ne gledam televiziju jer se Vanja uživela u priču. Diskutovali smo o tome, oko četrdeset minuta, davala mi je savete šta treba da uradim kada primetim nasilje nad ženama, kao da ne znam, a zatim sam legao da spavam. Takmičenje se završilo, a ja nisam video ko je pobedio, zahvaljujući Vanji.

To bi bilo to za danas. Sutra me čeka novi dan, nove radne pobede!

Dragoljub Brkić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s